Има неке симболике у томе што сам име добио по руском ратном броду. Мој отац Петар, официр аустроугарске војске, као командир почасне чете беше отишао у Венецију на дочек рускога књаза. И тамо је, на пристаништу, на боку лађе угледао име – Владимир – написано златним ћириличним словима. Име му се допало и одлучио је да мене, свога сина, тако назове.
Није то прошло без отпора. Изгледа да сам био први Србин који се зове Владимир. Таквог имена није било у православном календару, или га парох није могао пронаћи, па је неко време одбијао да ме крсти. Отац је био упоран и на крају сам крштен као Владимир – владар света.
Отац је хтео да ме да у војне школе, али ја сам желео да ратујем на другом бојном пољу. Од малена сам знао да је боље владати собом него завладати светом. Било је, уосталом, довољно официра. Никада нисмо оскудевали у у ратницима. Али у миру се нисмо добро сналазили.
Народ наш, сиромашан и непросвећен, с муком је тражио своје место у свету који се убрзано мењао. Уписао сам Hendelshohšule у Бечу и никоме нисам говорио о својим будућим плановима. Они који говоре, ништа не ураде. Можда и више него ратника, имали смо слаткоречивих говорника који до у танчине описују Душанове дворе и хвале златне царске виљушке, а ни прстом не мрднају да наши људи стекну кров над главом и да добију макар гвоздене виљушке и нешто што би тим виљушкама могли да поједу.
Мој рат, чију сам стратегију пажљиво развијао током школовања, био је рат за хлеб и књигу. На фантазије ја нисам много обраћао пажњу. Захваљујући мој духовном оцу, проти Беговићу, разлучио сам прошлост од садашњости, као уље од воде. „Без прошлости нема ни будућности“, говорио ми је прота, „али прошлост се не може преместити у будућност“. Управо су то чинили многи моји савременици који су сјајем наше прошлости покушавали да осветле таму у којој је таворио наш народ. А од те нестварне светлости наша је тама постајала све гушћа.
Свет се још за моје младости почео брзо мењати. Знао сам да ће наш народ, не лати ли се учења и књиге, пострадати у временима која су долазила. Моћ света је све мање почивала на војној сили, а све више на знању. Аустроугарском царству није одговарало да се Словени, међу њима и Срби, образују. Могли су постати официри и радосно гинути за краља и ћесара. Научиници, уметници и правници, међутим, нису могли лако постати. Није било забрањено, али школовање је било прескупо. Стипендије се Србима, Словенима нису давале. Или су се давале ретко.
Да бисмо освојили тврђаву знања, најпре смо морали победити сиромаштво.
По завршетку трговачке академије вратио сам се у завичај и оженио се. Захваљујући знању стеченом на Hendelshohšule, убрзо сам стекао углед и иметак. И нисам – као многи моји сународници – заборавио на младалачке идеале. А да бих могао да их претворим у стварност, морао сам повести рат против себичности. Најпре – против своје. Среброљубље је лукаво. Изналази стотине начина да те увери како се новац намењен добробити ближњег може употребити у корисније сврхе. Наговара те да згрнеш још веће богатство, да би касније тобоже дао више. Зато сам одмах почео да дајем. И зато ми се стоструко враћало. Политичке странке Срба ишле су у оно доба само за уским, партијским интересима. Ионако слабе и сиромаше, још су нас више поделиле. Оно што сам тада рекао, важи за сва времена: „Ми смо исувише тенденциозни и још сувише загушени у нашем међусобном, несретном партизанству, а према нашим непријатељима – који нас свуда у свему систематски, тенденциозно, смишљено, успјешно и ужасно потискују – нити имамо тенденције, нити знамо правца, нити доспијемо, нити маримо, већ се међусобно грдимо, ружимо, сумњичимо (и) омаловажавамо. Само се кука, нити ко мисли, још мање се учи – како да се опремо туђој најезди, а о каквом раду, правцу, тенденцији, смишљености, да и не говоримо.“
„Радите, штедите и молите се“ – непрестано сам то понављао својим штићеницима. Није довољно што сте Срби, немојте да вас заваравају – то је добро, али није довољно. Ако српство не оплеменимо врлинама и молитвама, ако га не утемељимо на човекољубљу, бићемо као „цимбал који звечи“. Ако у заблуди српство уздигнемо на место Бога – а и то се често чини – завршићемо као идолопоклоници достојни зле судбине која ће нас задесити.
Народи су настали после пометње језика, као друго проклетсво, да би се предупредило безбожно људско јединство. Као и људи и народи ће бити спасени само ако следе Божију вољу. Ако у нашем народу не зацари Божија реч и Божија правда, ако се ујединомо искључиво у народности – распашћемо се на партије и странке. Што нам се и дешава. Нерпијатељи ће нас зато лако савладати. Не треба, међутим, кривити непријатеље – кривицу треба свалити на самољубље и себичност сваког од нас.
Ако се нас десеторица обогатимо, обогатили смо се на рачун сиромаштва наше браће. Ако своје богатство не поделимо са ближњима, оно ће нам бити на осуду, а не на спасење. Материјалној беди претходи морална и духовна беда. Не заваравајте се: српски народ је снажан онолико колико је снажан најслабији међу нама; сиромашни смо смо онолико, колико је сиромашан најсиромашнији Србин.
Имао сам то на уму оснивајући друштво „Привредник“ које је потпомагало школовање српских дечака. Мој план је био јасан и једноставан. Рачуница једноставна. Ако је „Привредник“ у току педесет година ишколовао 45 000 младића и оспособио их за живот, онда тих 45 000 чине једну овећу варош. Ако међу Србима има 10.000 богатих – а сигурно их има више – и ако сваки од њих у току педесет година ишколује и за живот оспособи по 45 000 младића, онда то чини десет хљада градова и четири и по милиона људи.
Када би ти градови никли наместо наших чемерних паланки и села, онда би српски народ био моћан и успешан.
Многи, нажалост, не мисле као ја. Сматрају да ћемо бити моћни и успешни ако проширимо српско књажевство и ујединимо српске земље. То је племенит циљ, али је рачуница погрешна. Без образованих, вредних и способних људи, ширење српског књажевства биће обично проширивање незнања, затуцаности и лењости. Ако не уредимо и учврстимо оно што је сада мало, како ћемо то уредити и учврстити када постане велико?
Ако самовољи одрешимо руке, како ћемо сазнати шта је Божија воља? Ако се не будемо образовали, како ћемо знати шта је самовоља? Ако не будемо богати и снажни – како ћемо остварити своје велике циљеве? Кров се на кући не може подићи пре него што се учврсте темељи. Много је, међутим, у нас оних који управо тако граде. И зато нам се кућа пречесто руши.
Опет вам кажем: хиљадама пута је боље владати собом него владати светом. А вештином самосавладавања нећемо овладати без науке, уметности, знања и духовности. Ко је савладао себе, веле мудри људи, истовремено је савладао читав свет. А онај ко је помогао ближњем, тај је дао Богу на вересију. Зато вам остављам завет: Помажите сиромашне! „Зато и велим и молим, да свако чини само толико колико ко може, али толико мора свако, па ћемо онда убрзо подићи и препородити наш народ. Без економске моћи, нема ни политичке.“ А економске не може бити без духа заједништва. Ко се богати, а не даје, тај јача себе, али слаби народ.
Због свега реченог ја, Владимир Матијевић, позивам вас у рат за књигу и хлеб, за просвећеност и просперитет. Ако добијемо тај рат, добићемо и све друге.
Светислав Басара